Budjenje
9.3Overall Score
Reader Rating: (6 Votes)
9.4

Da li ste budni?

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu djecu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.

Svi mistici ovog svijeta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je, dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks.

Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspjeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.

Jedan čovjek lupa na vrata sobe svoga sina. “Čarli”, kaže, “probudi se!” “Neću da ustanem, tata”, odgovori mu Čarli. Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!” “Neću da idem u školu”, kaže Čarli. Otac ga pita: “A zašto nećeš?” “Iz tri razloga,” kaže Čarli. “Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.” Otac mu onda uzvrati: “Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.”

Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za­bavljate svojim igračkama.

Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dječjeg vrtića, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. ‘Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh.”

To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izliječeni. -Oni samo traže olakšanje; izliječenje bi bilo previše bolno.

Buđenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, bu­đenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.

Nadam se da ću umjeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: “Probudite se!” Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: “Priroda kiše je uvijek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cvijeće u oazi.”

Očekujete li pomoć?

Mislite li da ću nekom pomoći? Ne! O, ne, ne, ne, ne i ne! Ne očekujte od mene da-ikome pomognem. Ja ne očekujem ni da ikome naškodim. Ako vam bude ško­dilo, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga. Zaista je tako!

Vjerujete li možda da će vam ljudi pomoći? Nije tako. Vjerujete li da će vam ljudi pružiti podršku? Uopšte nije tako.

Na jednom kursu grupne terapije, žena koja je bila upravnik jednog internata, rekla mi je: “Mislim da me

moja direktorka ne podržava.” “Zašto to mislite?” upitao sam je. “Eto, moja direktorka nikada ne dolazi u internat”, odgovorila mi je. “Nikada nisam čula ni riječ pohvale ili kritike od nje.” Onda sam joj rekao: “U redu, zamislimo da ja poznajem vašu direktoricu. Zamislimo da čak tačno znam šta ona misli o vama. I eto, ja vam kažem (izi­gravajući pretpostavljenu) – ‘Čujte, Linda, nikad ne do­lazim da vas obiđem samo zato što u vašem internatu sve funkcioniše kako valja. Tu nema nikakvih problema. Znam da je to vaša zasluga, tako da je sve u redu.’ I, kako se sada osjećate?” “Odlično”, odgovorila je. “Dobro”, rekao sam, “da li biste htjeli da izađete iz prostorije na nekoliko minuta? To je” dio vježbe.”

Linda je izašla. Dok je bila napolju, rekao sam os­talima u grupi: “Ja sam i dalje direktorica, važi? Linda je najgora upravnica koja je ikad vodila neki od naših interanta. U suštini, ne odlazim u njen internat samo zato što ne mogu da podnesem to što ona tamo radi. To je zaista užasno. Ali ako joj kažem istinu, te sirote učenice samo će još više stradati. Zamjenićemo je za godinu ili dvije – već pripremamo jednu osobu za to. U međuvremennu, smislila sam da joj kažem nekoliko lijepih riječi da bih je odobrovoljila. Šta mislite o svemu tome?”

“Možda je to bilo jedino rješenje u takvoj situaciji”, odgovorili su mi. Uveo sam zatim Lindu i pitao je da li se i dalje dobro osjeća. “Naravno”, rekla je.

Činjenica je da uglavnom samo konstruišemo svoje misli i osjecanja, nezavisno od objektivne stvarnosti, za­jedno «a ubjeđenjem da nam drugi ljudi pomažu.

Mislite li da možda pomažete nekome zato što ste zaljubljeni? Lijepo, kazaću vam nešto. Nikada niste zaljub­ljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unaprijed stvorenu ideju diktiranu nadom. Razmis­lite malo: nikada niste ni u koga zaljubljeni – zaljubljeni ste samo u ideju, u svoju predrasudu o određenoj osobi. Tako se i odljubljuje, zar ne? Samo se vaša ideja mijenja.

“Kako si mogao da me razočaraš kad sam toliko vejrovala u tebe?” kazaćete nekom.

Jeste li zaista toliko vjerovali u tu osobu? Ne, nikada. Probudite se! Takvo ubjeđenje samo je rezultat pranja mo­zga kojem ste od malena podvrgnuti. Nikada ne vjerujemo u druge ljude. Ono u šta verujemo samo je sopstveni sud o određenoj osobi. Na šta se onda žalite? Činjenica je da nikome nije prijatno da prizna kako mu je prosuđivanje bilo pogrešno. Nije baš laskavo priznati tako nešto, i zato ljudi radije govore: “Kako si mogao da me razočaraš?”

Vraćam se, dakle, na poemu – ljudi u suštini ne žele da odrastu, ne žele da se promjene, ne žele da budu srećni. Kao što mi je neko jednom rekao: “Ne pokušavaj da ih učiniš srećnim, samo ćeš nastradati. Ne pokušavaj da na­učiš svinju da pjeva – samo ćeš straćiti vrijeme, a svinja će samo da se nervira.”

Jedan čovjek ulazi u kafe, sjedne i vidi da tip za susjednim stolom ima bananu u uhu – bananu u uhu! Čovjek pomisli: “Možda bi trebalo da mu kažem?… Ma neću -šta me se to tiče.” Ali sve to počne da ga proganja. Na kraju, poslije dvije-tri čašice, obrati se tipu za susjednim stolom: “Pardon… ovaj… znate, imate bananu u uhu.” A tip mu kaže: “Molim?” Čovjek mu ponovi: “Imate bananu u uhu.” “Molim, šta ste rekli?” kaže mu tip. “IMATE BANANU U UHU!” prodere se čovjek. “Malo glasnije”, uzvrati mu ovaj. “Imam bananu u uhu!”

Prema tome, uzaludno je. Okani se, okani, govore mi. Reci to što imaš i ukloni se. Ako im pomogne -dobro je; ako ne pomogne – nikom ništa!

Koliko smo iskreni prema sebi?

Prvo što treba da shvatite, ako zaista namjeravate da se probudite, je da to ne želite. Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije prijatno.

Vi ne želite da budete srećni. Hoćete li jedan mali test? Probajmo: treba nam samo minut. Možete da za-žmirite dok rješavate, ili da to radite otvorenih očiju -nebitno je. Mislite na nekog koga mnogo volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam je zaista dragocjen, i pokušajte da mu u mislima kažete: “Više mi je stalo do moje sreće nego do tebe.”

Pazite šta se događa. “Više mi je stalo do moje sreće, nego do tebe. Kada bih birao, uvek bih izabrao sreću.” Koliki su se od vas osjetili kao egoisti izgovorivši ove rijeci? Mnogi, čini se. Shvatate li do koje smo mjere podvrgnuti pranju mozga?

Jer, mi kao da smo primorani da se upitamo: “Kako mogu da budem takav egoista?” Ali razmislite ko je stvar­no egoista. Zamislite nekoga ko bi vam rekao: “Kako si mogao da budeš takav egoista da ti tvoja sreća bude va­žnija od mene?” Zar vam ne bi došlo da odgovorite: “Izvini, ali kako ti možeš da budeš takav egoista, kad očekuješ da tebe stavim iznad svoje sreće?”

Jedna žena mi je pričala kako je njen ujak, sveštenik u lokalnoj crkvi, uvek počinjao besjedu rijecima: “Samo je žrtva dokaz ljubavi; mjera ljubavi je altruizam.”

Savršeno! Upitao sam je: “Da li biste poželjeli da vas volim po cijenu svoje sreće?” “Da”, odgovorila je. “A vi mene?” upitao sam. “Da”, rekla je.

Zar to nije čudesno? Ona bi voljela mene po cijenu svoje sreće i ja bih volio nju po cjenu moje sreće. I tako, imali bismo dvije nesrećne osobe, ali živjela ljubav!

 

Ne želimo, znači, da budemo srećni. Želimo druge stvari. Ili, još bolje – ne želimo da budemo bezuslovno srećni. Spreman sam da budem srećan pod uslovom da se desi ovo i ovo i ono.

Ali to je u osnovi kao kad biste rekli svom prijatelju ili Bogu ili bilo kome: “Ti si moja sreća. Da nemam tebe, odrekao bih se sreće.”

Veoma je važno da shvatite ovaj mehanizam. Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezu­jemo sa tim uslovima.

To je, dakle, prvo što bi trebalo učiniti ako hoćemo da se probudimo, ako hoćemo da volimo, ako hoćemo slobodu, radost, spokojstvo i prosvjetljenje. U tom smislu, duhovni rad je najkorisnija stvar na svijetu. Jer, to nije ni samilost, ni privrženost, ni religioznost, ni obožavanje -samo duhovni rad vodi prosvjetljenju, i buđenju, buđenju!

Posmatrajte tjeskobu koja caruje svuda oko nas, posmatrajte usamljenost, strah, konfuziju, konflikte u srcima ljudi, unutrašnje i spoljašnje sukobe. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da se svega toga oslobodite. Zamis­lite da vam neko pruži mogućnost da zaustavite to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija – posljedicu svih tih konflikata i konfuzija. Zamislite da vam neko pokaže put kojim možemo postići da zaista volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju. Možete li da zamislite išta korisnije od svega toga? Međutim, ima ljudi koji tvrde da je veliki biznis korisniji, da je politika korisnija, da je nauka korisnija.

Kakva je uopšte korist od slanja čovjeka na Mjesec kada ne uspjevamo da živimo na Zemlji?

O našem ludilu

Da li je psihologija korisnija od duhovnog rada? Ništa nije korisnije od duhovnog rada.

Šta može da učini siroti psiholog? Može samo da smanji napetost. I ja se bavim psihoterapijom, ali kada mi se desi da moram izabrati između psihologije i du­hovnog rada, u meni dođe do konflikta. Pitam se da li postoji neko ko shvata o čemu govorim. Ja sam to shvatio tek nakon mnogo godina.

Pokušaću da objasnim. Godinama nisam shvatao jed­nu činjenicu, sve dok jednog dana nisam najednom otkrio kako ljudi moraju dovoljno da pate u jednom odnosu da bi se konačno razočarali u pogledu svih odnosa. Zar to nije užasno? Ljudi moraju mnogo da pate u jednom odnosu prije nego što. se probude i kažu: “Dosta mi je! Mora da postoji neki bolji život, neki život koji nije zasnovan na zavisnosti od drugih ljudskih bića.”

A šta sam ja radio, kao psihoterapeut? Ljudi su do­lazili da mi izlože svoje probleme u odnosima, u komu­nikaciji sa drugima i slično, a ja sam im koliko-toliko pomagao. Ali priznajem da to uglavnom ništa nije vrijedelo, jer je samo pomagalo ljudima da i dalje spavaju. Možda je trebalo da ti ljudi malo više pate. Možda je trebalo da dodirnu dno i kažu: “Dosta mi je svega.” Samo kada nam je dosta da nam je svega dosta otvara se izlaz.

Većina ljudi odlazi kod psihijatra ili psihologa da bi sebi olakšali život, a ne da bi našli izlaz iz situacije u kojoj se nalaze.

Siroti psiholozi pošteno rade svoj posao. Postoje slu­čajevi gdje psihoterapija pruža stvarno neophodnu pomoć, jer kad se neko nađe na ivici ludila, onda može da ode

u psihozu ili u drugu krajnost, misticizam. Šta je mistika – suprotno od ludila.

Znate li koji je znak buđenja? Trenutak u kome se pitamo: “Jesam li ja lud, ili su to svi ostali?”

Zaista je tako. Jer mi smo stvarno ludi. Čitav svijet je lud. Jedini razlog što nismo zatvoreni u ludnice je što nas ima previše.

Dakle, ludi smo. Živimo poštapajući se suludim ide­jama o ljubavi, odnosima s drugim ljudima, sreći, radosti i svemu ostalom. Stekao sam ubjeđenje kako smo do te mjere ludi da, kad se svi slažu u nečemu, onda to mora biti pogrešno!

Svaka nova ideja, svaka velika ideja, potekla je od manjine koju je činio jedan čovjek. Čovjek koji se zvao Isus Hrist – manjina koju čini jedan čovjek. Svi su govorili drukčije od onog što je on govorio. Buda – manjina koju čini jedan čovjek. Svi su govorili drukčije od onog što je on govorio. Mislim da je Bertrand Rasel rekao: “Svaka velika ideja na početku je svetogrđe.”

Lijepo, ovde ćete čuti čitavu seriju svetogrdnih izjava. “On je hulio!” Ljudi su ludi, mahniti, i što prije to shvatite, bolje će biti za vaše mentalno i duhovno zdravlje. Ne uzdajte se. Ne uzdajte se u svoje najbolje prijatelje. Budite skeptični u kontaktu s najboljim prijateljima. Veoma su vjesti, kakvi ste i vi u kontaktu s drugima, čak i ako toga niste svjesni. O, kako ste dovitljivi, vjesti i prepredeni. Veliki ste glumci.

Ne laskam vam previše, nadam se. Ali ponavljam: vi ne želite da se probudite. Samo glumite, a niste ni svjesni toga. Mislite da ste vrlo osjećajni. Ah! U poređenju s kim? Čak i žrtvovanje samog sebe prija, zar ne? “Žrtvujem se! Živim u skladu sa svojim idealima.” Ali dobijate nešto za uzvrat, zar ne?

Uvijek se dobija nešto za uzvrat, sve do samog trenutka buđenja. I tako, eto nas ovde – prvi korak. Priznajte sebi

da ne želite da se probudite. Zaista je teško probuditi se kada je čovjek prinuđen” pod hipnozom, da od bezvrjednog parčeta papira misli da je ček na milion dolara. Kako je teško odvojiti se od tog parčeta papira!

Put odricanja

Ni odricanje nije pravo rješenje. Svaki put kada se odreknemo nečega, obmanjujemo sebe. Čega se odriče­mo? Svaki put kad se odreknemo nečega, ostajemo zauvjek vezani za predmet odricanja. Jedan indijski sveštenik je rekao: “Kad god mi dođe neka prostitutka, samo govori o Bogu. Kaže mi: ‘Sita sam života koji vodim. Treba mi Bog.’ Međutim, kad god mi dođe neki sveštenik, taj priča samo o seksu.”

Zaista je tako – kad se odreknete nečega, ostajete zauvjek vezani za to. Kad se borite protiv nečega, zauvjek ste vezani za to. Sve dok se-borimo s nečim, dajemo mu moć. Dajemo mu moć jednaku onoj koju trošimo u toj borbi.

Ovo se odnosi čak i na komunizam, kapitalizam i sve ostale stvari. Treba, dakle, “prihvatiti” svoje demone jer im se, boreći se protiv njih, daje moć. Zar vam to još niko nije rekao? Kad se odreknemo nečega, ostajemo ve­zani za to. Jedini izlaz je u tome da ne dozvolimo da budemo prevareni. Nemojte se odricati, već ne dozvolite da budete prevareni. Pokušajte da shvatite pravu vrijednost nečega i neće vam biti potrebno da se odričete – jed­nostavno, samo će vam ispasti iz ruku.

Naravno, ako ne razumijete ovo što vam govorim, ako ste toliko hipnotizovani da mislite kako ne možete biti srećni bez neke stvari, ili neke druge, ili treće, onda ste u klopci. To što pokušavam da učinim za vas nije ono što vam nudi takozvana duhovnost – da vas natjera na žrtve, na odricanje od mnogih stvari. To je sasvim uza­ludno. I dalje biste ostali uspavani. Ono što treba da vam pomogne je da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shva­tili, odjednom bi vam ponestala želja za konkretnim ob­jektom od koga zavisi vaša sreća. Što znači: ako se pro­budite, nestaće vam želja za tim objektom.

Antoni De Melo- Budjenje

About The Author

Urednik

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.