Jedan poslovni čovek iz Bombaja govorio mi je da se plaši meditacije, jer misli da bi to naškodilo njegovim poslovima. Vežbe koje sam vam predložio zgodne su upravo za ljude s puno obaveza, za hiper-aktivne, nikako za monahe zatvorene u nekom ma­nastiru. Taj poslovni čovek, bez obzira na svoj strah od meditacije, uvideo je nakon ovih vežbi da mu posao sve bolje ide.

Znate li zašto? Zato što je bio opušteniji, a sa­mim tim porasla mu je moć koncentracije. Počeo je da radi stvari jednu po jednu. To je velika stvar kod molitve: koncentracija. Ako počnete da radite jednu po jednu stvar, bićete bukvalno prisutni u svakom trenutku, u svakoj svojoj radnji.

Lako je shvatiti zašto su poslovi tog čoveka kre­nuli nabolje i zašto je postao tako efikasan.

Da li su to duhovne vežbe? Da li je to meditaci­ja? Svakako. Na Istoku milioni ljudi rade samo to, ništa drugo, i dostižu visok duhovni nivo. U tome je suština molitve: Bog i duhovnost bivaju otkriveni u životu, ne van njega. Sećate li se šta sam vam govo­rio o tišini? Isto važi i ovde.

A molitva? Sve zavisi od vaše definicije. Ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, onda to nije molitva, jer ne razgovarate sa Bogom, kada usredsređujete svoju pažnju na osećaj sopstvenog tela, na njegove pokrete dok hodate. Međutim, ako molitvu tretirate kao sjedinjavanje sa Bogom, to je onda zaista molitva. Do molitve stižete izvođenjem jednostavne vežbe koju sam vam predložio: obratite pažnju na senzacije sopstvenog tela.

Ova vežba doneće vam mnoge druge blagodeti. Pre svega duhovne blagodeti – na primer, sposob­nost da prihvatite stvarnost takvu kakva je. To ćete sami otkriti. Pretpostavimo da neko od vas nema strpljenja i istrajnosti da uporno radi ovu vežbu. U tom slučaju, preporučujem druge dve jednostavne duhovne vežbe. Prva je vežba prihvatanja: „Bože, podari mi sposobnost da promenim ono što može da se promeni, da prihvatim ono što ne može, i mud­rost da ih međusobno razlikujem”. Postoji mnogo toga u našem životu što se ne može promeniti. Bes­pomoćni smo i, ako naučimo da kažemo ‘da’ ovim stvarima, stići ćemo do duševnog mira. Mir boravi u tom ‘da’. Ne možemo zaustaviti prolazak vremena, sprečiti smrt voljene osobe, prevazići ograničenja sopstvenog tela.

Stanite zato ispred stvari koje ne možete da pro-menite. I recite svoje ‘da’. Tako ćete stupiti u razgo­vor sa Bogom. Naravno, teško je. Nemojte primo­ravati sebe. Ali, ako uspete da u sopstvenom srcu kažete ‘da’, reći ćete ‘da’ Božjoj volji.

Ako istrajete u ovom stavu, naći ćete mir čak i u onim stvarima koje uporno želite da promenite.

Distanca

Druga dodatna vežba je vežba distance. Setite se svog detinjstva, kada ste se tako uporno posvećivali nečemu, kada ste tvrdoglavo odbijali da se nečega odreknete. Niste mogli da živite bez toga. Setite se nečega što ste tada mrzeli, ili nečega što vas je pla­šilo. Mnogi od tih strahova i dan-danas prisutni su u vama. Šta se dogodilo? Jesu li prošli ili nisu? Vež­ba je sledeća: napravite spisak stvari od kojih se osećate zavisnim, stvari kojima gospodarite, stvari kojih ne biste da se odreknete. Recite svakoj od njih: „Sve će ovo proći”. Napravite i spisak onoga što vam se ne dopada, svega što mrzite, što ne podnosite i svakoj od tih stvari recite: ,,I ovo će proći”.

Kada se Hrist rodio, anđeli su pevali mir a kada je umro, ostavio nam je poklon: svoj mir. „Dajem vam svoj mir.” Mir je poklon, ne možemo ga sami proizvesti, niti ga izmisliti. Sve što možemo učiniti je da otvorimo svoja srca kako bismo ga zadobili.

Postoji priča o vojskovođi koji je otišao kod pro­roka da ga izleči od lepre. Kada mu je prorok rekao: „Idi, okupaj se sedam puta u reci Jordan”, vojsko­vođa se pobunio. Jedan od njegovih slugu rekao mu je: „Da je prorok zahtevao nešto veoma teško od vas, vi biste to učinili. Međutim, on traži nešto sas­vim lako, sasvim lako”. Izvedite neku od ovih kraj­nje jednostavnih i lakih vežbi. Ni ne sanjate kakvog će to efekta imati na vas, kakve će promene izazvati u vama!

Radost

Jednu od najčuvenijih rečenica u hrišćanskoj li­teraturi izgovorio je Sveti Avgustin: „Načinio si nas za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi”.

Kad god ovo pročitam, setim se Kabira, jednog od najvećih mističkih pesnika Indije i stiha koji ga je proslavio: „Smejao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna”. Razmislite o toj poetskoj slici: žedna riba u vodi! Kako je moguće?

Mi, ljudska bića, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drveće, ptice, travu, životinje… sve što je stvoreno. Reći ću vam nešto. Čitav svet prepun je radosti. Sve što živi sreć-no je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, sta­renje i smrt. Da, sve je to deo ovog sveta, ali shva-tate li vi šta je stvarno sreća? Samo je ljudsko biće žedno, samo je ljudsko srce nemirno. Zar to nije čudno? Zašto je čovek nesrećan, i šta može učiniti da pretvori svoju tugu u radost? Zašto su ljudi tuž­ni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i predrasuda.

Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S tak­vom idejom u glavi, ljudi kreću u potragu za droga­ma i stimulansima, i završavaju u depresiji. Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spa­da u tzv. lake droge, ali su efekti dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i euforija, koja ponekad prati ra­dost, ali nije neophodna.

Druga pogrešna ideja je u našem stavu da mo­žemo postići sopstvenu sreću, da možemo učiniti nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da pro-tivrečim sebi, jer se spremam da vam kažem šta mo­žemo da učinimo da bismo bili šrećni. Međutim, sreća ne postoji sama po sebi. Ona je uvek posledi-ca nečega.

Treća i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreći leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u spoljnom svetu, u drugim ljudima. „Promeniću po­sao, tako ću možda biti srećniji”, ili: „Promeniću ku­ću, zasnovaću novi brak, možda će mi to doneti sre­ću”, itd. Sreća nema apsolutno nikakve veze sa bilo čime izvan nas. Ljudi većinom misle da će ih novac, moć, ugled učiniti srećnim. Međutim, nikad nije ta­ko. Pre će najveći bednici ostvariti sreću.

Sećam se jedne priče o zatvoreniku. Bio je bačen u podzemlje, mučili su ga svakog dana. Jednog dana, prebacili su ga u novu ćeliju. U toj ćeliji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi komad plavog ne­ba danju i nekoliko zvezda noću. Čovek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom da je napisao dugačko pismo svojima kod kuće, opisujući svoju bezmernu sreću. Kada sam pročitao ovu priču, pogledao sam kroz prozor. Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti. Bio sam slobodan; nisam bio zatočen, mogao sam da idem kud god mi se prohte! Ipak, ubeđen sam da nisam doživeo ni delić radosti siro-tog zatvorenika.

Nešto slično čitao sam u romanu o čoveku koji je bio deportovan u jedan sovjetski koncentracioni logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u četiri ujutro, kada je dobijao komad hleba kao obrok za čitav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sačuvam malo, zatrebaće mi kad padne noć, često ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noći budem imao parče hleba, možda ću uspeti da zaspim”. Nakon teškog rada koji je potra­jao čitav dan, konačno je legao, pokrio se bednim će-betom i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me terali na rad po ledenom vetru. A noćas, ako ne bu­dem mogao da zaspim, imam parče hleba da utolim glad”. Možete li zamisliti radost i sreću tog čoveka?

Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zrači iz tebe?” a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za sreću. Mogu da radim najlepše stvari na svetu.” Paralizovana, u bolničkoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena!

Radost i sreća ne nalaze se u spoljnom svetu. Oslobodimo se jednom zauvek ove iluzije i to će nam promeniti život.

S one strane nas

Postoji još nešto čega treba da se oslobodimo, ako želimo sreću i radost. Moramo promeniti neke naše stavove. Koje? Prvi je stav deteta koje uvek i jedino vidi samog sebe. Koliko ste puta čuli decu ka­da govore: „Ako nećeš da se igraš sa mnom, idem ja kući”?

Ispitajte sebe. Razmislite o onome što u vama izaziva nesreću i potrudite se da otkrijete ono što sebi gotovo nesvesno govorite: „Ako ne uspem da ostvarim ovo ili ono, odbijam bilo kakvu sreću”.

„Ako ne dobijem ovo ili se ne dogodi ono, sreća mi je nevažna.” Mnoge osobe nisu srećne zato što pos­tavljaju uslove sopstvenoj sreći. Otkrijte da li ovakav unutrašnji stav postoji u vašem srcu i odstranite ga. Postoji divna priča o čoveku koji je neprestano dosađivao Bogu svojim molbama i zahtevima. Jed­nog dana Bog je presekao stvar recima: „Dosta! Imaš samo tri želje. Kada se ostvare, ništa više nećeš do­biti. Da čujem, govori!” Zbunjen, čovek je upitao: „Mogu li bilo šta da tražim?” „Da!” odgovorio je Bog. „Ali samo tri želje i gotovo!” Posle kraćeg ok-levanja, čovek je progovorio: „Znaš, Gospode, po­malo se stidim, ali voleo bih da se oslobodim moje žene; glupa je i stalno me maltretira… Nepodnoš­ljiva je! Ne mogu više da živim s njom. Možeš li da me oslobodiš nje?” ,,U redu”, rekao je Bog, „tvoja će želja biti uslišena.” I žena je umrla. Kada su pri­jatelji i rodbina došli na sahranu i počeli da se mole za pokojnicu, čovek je najednom uzviknuo u sebi: „Moj Bože, imao sam izuzetnu ženu koju uopšte nisam umeo da cenim dok je bila živa”. Osetio je veliku slabost i obratio se Bogu: „Vrati mi je u život, Gospode!” Bog mu je odgovorio: „Dobro. Tvoja dru­ga želja biće ispunjena”. Čoveku je preostala samo jedna želja. „Šta da zatražim?” mislio je. Obratio se prijateljima za savet. Neki su mu savetovali: „Traži novac. S novcem možeš imati sve što poželiš”, dru­gi: „Šta će ti novac ako nemaš zdravlje? Traži zdrav­lje”, dok su treći govorili: „Šta ti vredi zdravlje kad ćeš jednog dana umreti? Traži besmrtnost”. Siroti čovek nije više znao šta da zatraži, jer mu je neko rekao: „Šta će ti besmrtnost ako nemaš nikog koga bi voleo? Traži ljubav”. Samo je mislio i mislio… ali

nije došao ni do kakvog zaključka, nije mogao da odluči šta da zatraži. Prošlo je pet godina… deset godina… Jednog dana Bog ga je upitao: „Kada ćeš mi reći svoju treću želju?” a čovek mu odgovorio: „Gospode, potpuno sam zbunjen, ne znam šta da zatražim! Možeš li Ti da mi kažeš šta da tražim od Tebe?” Bog se nasmejao i rekao mu: „Dobro, ja ću ti reći šta treba da zatražiš. Traži da budeš srećan, šta god te zadesilo. Traži radost, u tome je tajna!”

Pljesak jedne ruke

Drugi pogrešan stav je vezivanje. Ako se vežemo za negativne emocije, nikad nećemo biti srećni. Ne kažem time da se treba kloniti onoga što se naziva negativnom emocijom. Ne bismo bili ljudi ukoliko nikad ne bismo doživeli napetost ili potištenost, ako se nikada ne bismo rastužili zbog nekog gubitka. Negativne emocije su nešto sasvim prirodno. Ono što je neprirodno, što ne valja, je vezivanje za ove emocije. Izvedite sledeću vežbu. Možda je pomalo teška, ali je veoma korisna. Zamislite svoje duševne patnje, ljubomoru, osećanja krivice, razočaranja, itd. i upitajte sebe: „Šta će se desiti ako sve to odba­cim?”

U zen-budizmu postoji izuzetna duhovna vežba pod nazivom koan. Najčešće je to pitanje koje učitelj postavlja učeniku, pitanje na koje nema racionalnog odgovora. Na primer: „Kako zvuči pljesak jedne ru­ke?” ili: „Kakav si oblik imao pre svog začeća?”

Daću vam jedan koan kao vežbu. Upitajte sami sebe: „Šta će se dogoditi ako se odvojim od svojih negativnih emocija, od svog osećanja krivice, svojih razočaranja, svoje zavisti?” Znate li šta se može de­siti nakon ovog pitanja, ovog koana? Može se desiti da na površinu ispliva strah. Nastavite da postavlja­te sebi ovo pitanje. Šta će se dogoditi? Možda ćete doći do velikog otkrića.

Predložiću vam četiri jednostavne vežbe, koje vam mogu pomoći da pronađete svoju sreću i radost.

Najlepše stvari na svetu

Prvu vežbu neću izložiti. Otkrijte je u sledećoj priči.

Čuveni učitelj žena po imenu Rjokan boravio je u podnožju jedne planine i vodio vrlo jednostavan život. Jednog dana u njegovu kolibu ušao je lopov, ali nije našao ništa vredno krađe. Dok je preturao naokolo, naišao je Rjokan i rekao mu: „Baš si se na­mučio. Ne možeš sad otići praznih ruku”, da bi mu zatim dao svoju odeću i pokrivač. Zbunjen, lopov je sve to uzeo i pobegao. Učitelj je seo na prag kolibe, pogledao u sjajni Mesec na nebu i pomislio: ,Jad-ničak! Kad bih samo mogao da mu dam ovaj prek­rasni Mesec!”

Kakvu vrstu vežbe preporučuje ova priča? Po­kušajte da to sami otkrijete. Ova vežba i koan koji postavlja izvanredni su za one koji traže postepene, ali dugotrajne rezultate. Vi možda želite nešto što će se odmah pokazati? Možda želite momentalno is­kustvo radosti? Sreću koju ćete istog časa doživeti? Onda pokušajte sa sledeće tri vežbe koje vam pred­lažem.

Prva vežba. Pokušajte da od srca kažete: „Kako sam srećna (srećan)! Kako sam zahvalna za sve ovo!” Znate li da je nemoguće biti istinski zahvalan a ne biti srećan.

Jednom rabinu došao je potpuno unezveren čovek i rekao mu: „Rabi, pomozi mi! Moja kuća je pakao! Živimo svi u jednoj sobi -ja, moja žena, deca i porodica moje žene. To je pakao! Nema mesta za sve”. Rabin se nasmešio i rekao mu: ,,U redu, po­moći ću ti, ali moraš mi obećati da ćeš učiniti sve što ti budem naložio”. „Naravno.” uzviknuo je čovek. „Obećavam ti! Obećavam ti sve što god mi kažeš da učinim!” Rabin ga je upitao: „Koliko imaš životi­nja?” Čovek je odgovorio: „Jednu kravu, kozu i šest kokošaka”. Rabin mu je naložio: „Uvedi sve te živo­tinje u sobu i javi mi se za nedelju dana”. Čovek nije mogao da poveruje svojim ušima, ali obećanje je obećanje. Potpuno slomljen, vratio se kući. Posle ne­delju dana, sav rastrojen, došao je kod rabina i rekao mu: „Ja ludim! Ludim! Dobiću čir! Dobiću infarkt! Preklinjem te, učini nešto! Pomozi mi!” Rabin mu je smireno odgovorio: „Idi kući, izvedi životinje iz so­be i vrati ih u štalu. Dođi za nedelju dana”. Čovek je otrčao kući. Kada je prošlo i tih nedelju dana, poja­vio se kod rabina; oči su mu blistale od radosti kad je uzviknuo: „Rabi, mnogo nam je lepo! U kući je pravi raj!”

Shvatili ste, zar ne? „Večito sam se žalio što ho­dam bos, sve dok nisam upoznao čoveka bez sto­pala.”

Pomislite na onu izuzetnu ženu, Helen Keler. Glu-va, nema, šlepa, a tako puna života. Ako se naučite zahvalnosti, pronaći ćete tajnu sreće. Pokušajte

Zamislite sebe u situaciji paralizovane žene koju sam vam pomenuo. Stavite se u njen položaj! Može­te čak leći na pod da biste bolje osetili njenu situaci­ju. Zamislite da ste paralizovani i recite: „Mogu da učinim najlepše stvari na svetu. Imam sve ono što je najlepše na ovom svetu!”

Otkrijte koje su najlepše stvari na svetu. Tada ćete otkriti šta zaista znači voleti, kušati, mirisati, gledati, slušati, opipati. Desiće vam se da čujete cvr­kut ptica, šum vetra u krošnjama i glasove bliskih osoba, da vidite njihov lik. Otkrićete sve ove stvari i konačno okusiti tajnu zahvalnosti.

Monahov dijamant

Druga vežba. Veoma je jednostavna: mislite na jučerašnji dan. Setite se šta se dešavalo, jednog do­gađaja za drugim, i izrazite svoju zahvalnost za svaki od njih. Recite: „Hvala. Kakva sreća da mi se to do­godilo!” Veoma je verovatno da ćete se setiti i nekog neprijatnog događaja. Zastanite. Razmislite. „To što mi se desilo, desilo se za moje dobro.” Ako tako zak­ljučite, recite „Hvala” i nastavite.

Treća vežba koju vam predlažem povezana je sa verom. Prethodne dve bile su povezane sa zahval­nošću. Ova se tiče vere, verovanja da je sve što pos­toji dato od Boga za dobrobit svakoga od nas.

Tu vežbu nazivam blagoslov. Mislite na događa­je iz prošlosti, prijatne ili neprijatne i recite: „Dobro mi je činilo, to su bile dobre stvari za mene”. Mislite na stvari koje vam se sada dešavaju i recite: „Dobro je, dobro je ovako…” Pomislite na budućnost i recite: „Sve će biti dobro, dobro će biti…” Znate li šta će se dogoditi? Vera će se pretvoriti u radost. Vera koja se zasniva na ubeđenju daje sve u Božjim ruka­ma i da će se sve okrenuti na dobro za nas, za našu sreću.

Jedan čovek pritrčao je monahu koji je prolazio selom. „Daj mi kamen! Daj mi dragi kamen!” vikao je. Monah ga je upitao: ,,O kakvom kamenu govo­riš?” Čovek mu je odgovorio: „Bog mi se noćas uka­zao u snu i rekao mi: ‘Sutra će u podne kroz selo proći monah i daće ti kamen, a ti ćeš tako postati najbogatiji čovek’ – zato, daj mi taj kamen!” Monah je zavukao ruku u svoju vreću i izvadio najveći dija­mant na svetu, velik kao kokosov orah! Zatim je re­kao: „Ovaj kamen tražiš? Našao sam ga u šumi. Uzmi ga”. Čovek je dočepao kamen i otrčao kući. Međutim, čitave te noći nije mogao da zaspi. U zoru je izašao i potražio monaha. Našao ga je kako bla­ženo spava pod jednim drvetom, probudio ga i re­kao mu: „Vraćam ti tvoj dijamant. Ti si najbogatiji čovek na svetu kad si sposoban da se tako lako od-rekneš bogatstva. Sada ti se i ja pridružujem”.

To je ono što treba da otkrijemo da bismo došli do radosti.

 

About The Author

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.