Antoni de Melo

Sjecate li se priče o orlu koji je ziveo među koko sima? Postoji i drugi završetak. Kada je ugledao orla u visini, postao je svjestan sopstvene vrijednosti i konačno uspio da poleti, da otpočne novi život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost.

Naša sreća je na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga sto nam se dešava, već od načina na koji opažamo svijet i suočavamo se sa njim.

Ako želimo da budemo srećni, možemo to biti odmah, jer je ključ naše sreće skriven u nama. Sve prepreke na putu do sreće sami smo stvorili. Jeste li svjesni da ste odgovorni za sopstvenu sreću u svim godinama koje su prošle? Dozvolili ste da vas neko kontroliše, da vam nametne određeni način života.

Možemo okusiti život tek kada odbacimo strah da ćemo bilo šta izgubiti, kada postanemo svjesni da nam ništa ne može biti oduzeto. Nesvjesne osobe ne mogu da uzvrate ljubav, mogu samo pokazivati želje, očekivanja i manipulisati njima. Ono što ljudi nazivaju ljubav, najčešće je samo autointeres. Naučili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na način koji je prihvatljiv za druge, Provjerite svoju ljubav, svoj nivo svjesnosti na sebi, kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe ili biva odbačena. Šta se tada dešava? Da li dolazi do razočaranja?

Jedino zlo na ovom svijetu je nesvjesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumjevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo bez straha.

Duševni mir

Bila jednom dva monaha, koji su punih četrde­set godina živeli u istom manastiru a da se nijed­nom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?” a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega ćemo se svađati?” „Mogli bismo oko ovog hleba”, predložio je prvi. „U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?” „Ovako”, rekao je prvi mo­nah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?” „Zadrži ga”, rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim spo­rom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja”, naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću deli-ti.” Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrđe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim nećemo deliti naše bogatstvo”. Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše

 

blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju”. Kako očuvati mir u takvoj situaciji? Okamenje­na srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što pro­govorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svađama i borbom!” Ali nema mrž­nje, nema ozlojeđenosti. „Život nam je ispunjen bo­lom i patnjom!” Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!” Ali nema duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama? Ako možete, bićete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hoćemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde?

Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oči i uspostavite kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odeće i ramena, na dodir odeće i leđa. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje dru­gu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska sto­licu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obuću ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leđa, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: rame­na, leđa, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oči. Vežba je gotova.

Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Većina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doći će do opuštanja. Ako se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi će možda i zadremati.

Da li ova vežba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?” Da, duševnog mira, čak i ako možda ne verujete. To je kao da ula­zite u same sebe. Kao eksperiment, novi doživljaj, začudno viđenje stvarnosti.

Tišina koja vodi Bogu

Ova razmišljanja su pomoć, uputstva za pros-vetljenje. Govoriću vam o molitvi, meditaciji, o ra­dosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini.

Počeću od tišine i odmah ću vam reći zašto: sva­ka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini. Ti­šina je početak.

Šta je tišina?

Na Istoku postoji priča o caru koji je posetio svog učitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po čitav dan. Kako da dođem do duhovnog sjedinjenja s Bo­gom? Ali odgovori mi jednom rečenicom!” Učitelj mu je rekao: „Jedna reč biće dovoljna!” „Koja?” upi­tao je car. „Tišina”, odgovorio je učitelj. ,,A kako da doprem do tišine?” pitao je car. „Meditacijom.” Na Istoku, meditacija znači nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?” Učitelj je odgovorio: „Tišina!” „Kako da doprem do Tišine?” „Meditacijom!” „Šta je meditacija?” „Tišina!”

Tišina znači prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To što su ograničene.

Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja kod reci i misli. Većina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna prepreka na putu spoznaje. Da li biste voleli da doživite tišinu o kojoj govorim?

Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo ka­ko Bog nema ničeg zajedničkog s vašom idejom o njemu.

U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da ni­kad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas ka­kav je miris ruže. Možete li mi ga opisati?

Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hoćete li da spoz­nate Boga? Postoji samo jedan način: nespoznaja!” Morate izaći iz svoga uma i svojih misli; tada ga mo­žete shvatiti srcem.

S one strane reci

Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, čak ni opis; nude nam samo indikacije. Sve zato što su reci nemoćne da ga opišu.

Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj”. Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj”. Vraćam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li bio u Bombaju?” „Bio sam.” „I kakav je?” „Šta da vam kažem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je čini mi se B, drugo…” Eto. Tabla nije Bombaj, niti uopšte liči na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, puto­kaz. To su i Sveti spisi, samo putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka mesecu i kažete: „Mesec”, a neko vam priđe i kaže: „To je, znači, Mesec?” gledajući u vaš prst. U tome je opasnost i tragedija reci. Reci su lepe. „Otac”, recimo, lepa je reč kao simbol za Boga. Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite reč „Otac”, naći ćete se u ćorsoka­ku, jer će vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvolja­va toliko patnje u svetu?” Bog je tajna! Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv.

Zamislimo da se čovek koji je od rođenja šlep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi go­vore. Kako biste je opisali? Nemoguće! Pitaće vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala? Gruba ili meka?” Ništa od toga. Siroti čovek formuliše pita­nja na osnovu svojih ograničenih iskustava. Ali pret­postavimo da sam muzičar i da mu kažem: „Ja ću da ti objasnim kakva je zelena boja – ona je kao muzi­ka”. Jednog dana taj čovek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video zelenu boju?” a on odgovori: „Nisam”. Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju muzike da, čak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna.

Postoji priča o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan okean! Veličanstven je, čude­san!” A ribica, plivajući levo-desno, uzvraća: „Gde je taj okean?” „Pa u njemu si!” Ali voda je sve što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje okean. Veza­na je za reci. Ne dešava li se i nama ista stvar? Možda nas Bog posmatra, dok mi, zatočenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragično.

Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvatanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasi­rane. Najveći broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi.

Da bismo stigli do tišine, neophodno je da pos­tanemo svesni naših pet čula, koristeći ih. Mnogima se ovo može učiniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-verovatno, ali sve što treba da učinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite.

Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu”. Možete li zamisliti ples a da ne vidite ono­ga ko igra? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvara­nju kao glas pevača u pesmi. Zamislimo da pevam neku pesmu. Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tesno povezani, ali nisu isto. Razmislite – nije li čudno da slušamo pesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko igra?

About The Author

Urednik

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.