Jednog dana Buda je sedeo okružen svojim uče­nicima, kada se pojavio neki starac koji mu je rekao: „Koliko dugo želiš da živiš? Traži milion godina i bi­će ti podarene!” Buda mu je bez oklevanja odgovo­rio: „Osam godina”. Kada je starac nestao, učenici su se, razočarani, pobunili: „Učitelju, zašto nisi tražio milion godina? Zamisli koliko bi dobra učinio, stotinama, hiljadama generacija!” Buda je s osme-hom uzvratio: „Ako ja poživim milion godina, ljudi će biti mnogo zainteresovaniji da produže svoj život nego da dostignu mudrost”.

Da li ste shvatili smisao njegovog odgovora? Ljudi su daleko više privučeni perspektivom preživ­ljavanja nego kvalitativnim uzdizanjem sopstvenog života. Koliko je to istina! Zaista je malo onih koji ulažu vreme i energiju da uzdignu svoje postojanje na neki viši nivo. Možete i umreti a da uopšte niste živeli u pravom smislu reci. Ljudi misle da su živi zato što dišu, jedu, govore, idu tamo-ovamo. Nisu mrtvi, jasno je. Ali da li su zaista živi? U suštini, oni nisu ni živi ni mrtvi. Šta znači biti zaista živ? Znači tri stvari: biti ono što jesi, biti sada i biti ovde.

Biti živ znači biti ono što jesi. Živi smo u onoj meri u kojoj smo zaista ono što smo. Možemo se upitati: „Zar ja nisam ja? A ko sam onda ako nisam ja?” Međutim, ima mnogo osoba koje nisu ono što su, samo su marionete.

Pretpostavimo da imamo psa. U mozak mu ug­radimo čip i pošaljemo ga daleko od nas, a odavde mu šaljemo signale. Kažemo mu: „Hop!” i on skoči. Kažemo: „Lezi!” i on legne. Svi su zadivljeni. „Kakav izuzetan pas!” govore. Ali on je samo objekat daljin­skog upravljanja, što može biti odgovarajuća slika za milione ljudi na ovom svetu.

Mnogi ljudi dolaze da mi traže savet kako da re­se svoje duhovne i emotivne probleme, i ja se često pitam: „Na čije glasove odgovaraju ovi ljudi? Na čije glasove iz prošlosti?” I upoznajem neobične osobe, depresivne, pune predrasuda.

Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ljudi nisu ono što su; na određeni način, gotovo svi su kontrolisani. Šta je rezultat? Postaju marionete: ponašaju se, delaju i osećaju na me­hanički način. Nemaju živa osećanja niti živo po­našanje, a nisu čak ni svesni toga. Odgovaraju na glasove ljudi, na iskustva koja pripadaju prošlosti. Doživeli su određena iskustva koja su ih obeležila za ceo život, koja ih drže pod kontrolom. Zato nisu slo­bodni, nisu živi. Eto osnovne prepreke duhovnom životu.

„Ako hoćete da budete moji učenici, morate zamrzeti svog oca i majku!” Ove Kristove reci izazi­vaju zgražanje kod ljudi. Šta znače? Naravno, Isus nije hteo da kaže kako bi trebalo da mrzimo svoje roditelje. Siroti oni! Potrebno je da ih volimo kao što volimo sva ljudska bića. Otac i majka o kojima Isus govori su Otac i Majka koje nosimo ukorenjene u svom umu i koji nas kontrolišu. Tim glasovima se obraćam! Od njih treba da se odvojimo, da ih se otarasimo. Kada prestanemo mehanički da živimo, prestaćemo da budemo marionete. Kako da ostvari­mo duhovni život ako nismo živi? Kako da posta­nemo Isusovi učenici ako se mehanički ponašamo, gledamo, slušamo, kao roboti?

Nedostatak vremena

Ovo je osnovno pitanje: kako prestati da živi­mo mehaničkim životom? Postoji vežba koja će nam pomoći. Izgleda laka, ali nije. Ako budete istrajni, shvatićete o čemu vam govorim.

Vežba je sledeća: pomislite na neki događaj iz bliske prošlosti. Na nešto što se dogodilo juče, ili prošle nedelje. Ne izbegavajte da se prisetite nepri­jatnog događaja. Još bolje ako je neprijatan. Potreb­no je da zapazite kako reagujete na sećanje, šta ose-ćate, kakva su vaša ubeđenja i stavovi u odnosu na događaj o kome razmišljate. Posmatrajte sve to i upitajte se na čiji glas odgovarate. Smognite hrab­rosti da upitate sebe: „Da nije ovo reakcija neke dru­ge osobe u meni? Nekoga iz prošlosti koga nosim u sebi?”

Ova vežba traje desetak sekundi, najduže mi­nut. Ako hoćete da postignete maksimalni učinak, morate se duže zadržati i posmatrati različite do­gađaje u toku jednog dana. Posmatrajte svoje reak­cije. Posmatrajte bez prosuđivanja o svemu tome, bez prihvatanja ili odbacivanja; budite nepristrasan posmatrač. Gledajte! Ne morate čak ni da postav­ljate sebi pitanja koja sam vam predložio. Ako vam to odvlači pažnju, zaboravite na pitanja. Ograničite se na posmatranje. Svaka mehanička reakcija će iš­čeznuti i počećete da živite. Tada ćete zapaziti pro-menu.

Poznajem jednog čoveka u invalidskim kolici­ma. Jednom mi je rekao: „Znate, oče, stvarno sam počeo da živim tek kad sam ostao paralizovan. Prvi put u životu imao sam dovoljno vremena da se udu­bim u samog sebe, u svoj život, u svoje reakcije i misli. Život mi je od tada postao mnogo dublji, bo­gatiji i zanimljiviji nego ranije”. Zar nije iznenađu­juće kada jedan paralizovan čovek otkrije šta znači živeti, dok mnogi ljudi slobodni da idu kud god hoće ne uspevaju u tome, jer su paralizovani iznutra?

Velika prepreka proističe iz nedostatka vreme­na. Svi mi govore kako nemaju vremena. „Gde da na­đem vremena da bih to radio?” Dobro, na šta trošite svoje vreme? Da održite svoje mehaničko postoja­nje? Pretpostavimo da neki lopov kaže prolazniku: „Pare ili život!” a ovaj mu odgovori: „Ovaj, b-bolje uzmi živol, pare mi trebaju za crne dane!” Deluje glupavo, ali pomislite na ljude koji kao da govore: „Bolje neka mi ukradu život, jer mi je vreme potreb­no da bih nastavio da živim od danas do sutra”. Bilo bi komično da nije tragično.

Zapazite svoje reakcije na svaki događaj pret­hodnog dana, uočite svoja ubeđenja. Ispitajte sebe. Da li ste spremni da izložite diskusiji svoje stavove? Ako je odgovor negativan, puni ste predrasuda i me­haničkih reakcija.

Sećam se jednog izuzetnog mladog rabina, koji je nastavio rad svoga oca, takođe rabina. Govorili su mu: „Rabi, potpuno si drukčiji od svoga oca!” a on se smejao: „Potpuno sam isti kao moj otac! On niko­ga nije imitirao, kao što ni ja nikog ne imitiram. On nije bio fotokopija, a nisam ni ja”. To znači biti živ, biti unikat, original. Osloboditi se glasova i daljin­ske kontrole. A do toga dolazite posmatrajući sami sebe.

Ziveti svaki trenutak

Još jedna stvar je potrebna da bismo bili živi: da postojimo sada. Šta to znači? To pre svega znači shva­titi nešto što vrlo malo ljudi shvata – da su i prošlost i budućnost potpuno nestvarni, i da je život u prošlosti ili budućnosti ravan smrti, da nema nikakve veze sa stvarnim, živim životom. Dobro mi je poz­nato da prošlost sadrži čudesne stvari, da od proš­losti

možemo mnogo toga da naučimo, da prošlost utiče na nas i određuje nas, itd. Savršeno! Ali ona nije stvarna!

Moramo planirati budućnost. U suštini, da ne planirate budućnost, najverovatnije da me sada ne biste slušali. Međutim, ni budućnost nije stvarna, ona je samo misao u našoj glavi. U onoj meri u kojoj živite u budućnosti ili u prošlosti, ne postojite sada, ne postojite ovde.

Članovi jedne porodice resili su da odu na tri dana u Švajcarsku. Mesecima su planirali ovaj izlet i, kad je konačno došao taj dan, izgubili su veći deo vremena organizujući putovanje. Kada su stigli u Švajcarsku, umesto da uživaju u čudesnim predeli-ma, umesto da udišu životvorni planinski vazduh, bacili su se na škljocanje fotoaparatima, kako bi ima­li slike koje će pokazati prijateljima. Fotografije mes-ta na kojima u suštini nisu ni bili. Telesno su bili, ali u svom duhu nisu bili prisutni, bili su na drugom mestu. Nestvarni izleti, nestvarni životi!

Mi živimo u kulturi budućnosti. U kulturi sut­rašnjice. Sutra ću biti srećan; sutra ću živeti. Živeću kad upišem studije; živeću kad odslužim vojsku; žive-ću kad se oženim. Kad se jednom oženimo i dobije­mo decu, onda govorimo: živeću kad odrastu. Kada oni odrastu, mi više i ne znamo šta znači živeti! Um-rećemo a da nismo ni živeli.

Ulazak u sadašnjost

 

About The Author

Urednik

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.